Недалеко од Сења, на малој заравни у подножју Кучајских планина, на коју се улази узаном клисуром са бистром водом реке Раванице, окружен стрмим и шумовитим планинама, налази се манастир Раваница, прелепа задужбина српског кнеза Лазара Хребељановића.
Од самог села Сења, манастир је удаљен око 600 m, а од града Ћуприје око 12 km, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске Ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприју ( затворити круг ), поред које пролази аутопут Београд - Ниш.
Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиче велике ларве као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара.
Значај и смисао Раванице од подизања до данашњих дана, без обзира на услове у којима се живело и радило у бити је остао исти - да буде узорна заједница духовног живота, манастир православног и светогорског типа, да у себи прикупља и негује и из себе расађује духовне вредности и достигнућа народа, да успоставља духовни континуитет у историји српског народа, преко кнеза Лазара још више допринесе чршћем повезивању српског народа, развијању свести да је без обзира на границе и међе један. Све ово, па и више од тога, Раваница је са својим братством и сестринством више од 6 векова чинила и чини данас. Она је била једно од светих места одакле је потицала и утврђивала се наша вера, наша писменост, наша слобода. Тиме што је истовремено и гробна црква кнеза Лазара, њен се значај само повећавао.
Свети Кнез није жалио средства како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је хтео да има склониште и за живота и псоле смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.
Само осам година после довршења Раванице, догодила се Косовска битка ( 1389 ) када је свети кнез Лазар погубљен. Тело светог Кнеза било је прво сахрањено у цркви у Приштини, после две године пренето је у Раваницу и у њој је почивало читавих 300 година.
После Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Тада су поједина утврђена места била жртве њиховог пустошења, а међу њима се спомиње и тврђава манастира Раванице. Забележено је да је Раваница паљена и пустошена 1398, 1427. и 1436. године.
После коначне пропасти српске државе ( 1459. ), Турци су подвргли општем пустошењу све манастире. Тада су поново опустошили и Раваницу и из цркве однели све сребро и злато које су нашли. Саму цркву - како сведочи један путописац из XVI века - нису дирали.
ОД 1687. ДО 1691, настали су за Раваницу тешки дани. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела.
Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем XVII века. По његовом запису, у пролеће 1690. године патријарх пећки Арсеније Чарнојевић са 37 хиљада породица морао је испред турске силе да бежи преко Дунава. Тада и монаси манастира Раванице узеше мошти светога кнеза Лазара и придружише се патријарху Арсенију. Ишли су четрдесетак дана док не приспеше у град Будим и ту, више Будима, населише се у месту званом Сентандреја. Ту се настани патријарх са епископима, монасима и многобројним народом. Раваничани подигоше у Сентандреји, близу дунавске обале, малу цркву и у њој положише мошти светог кнеза Лазара 1697. године, како пише Стефан Даскал, а раванички калуђери оставише Сентандреју и нађоше у шуми у Фрушкој гори пуст манастир Врдник. Они обновише овај манастир и покрише га, саградише од дрвета трпезарију и ћелије, а у цркви коју - за успомену на Раваницу - посветише Вазнесењу Господњем, положише мошти светога кнеза Лазара. Одвојени од свога манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају старој обитељи.
Чим је 1718. године утврђен у Пожаревцу мир између аустријског ћесара и Турака, једини од живих монаха раваничких који се био затекао у Врднику, јеромонах Стефан Даскал, зажеле да види своју негдашњу обитељ у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Припрата ( западни део цркве ) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознати ни место где су била врата. Те зиме јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије.
Овај јеромонах Стефан, чији се лик и данас сачувао у припрати, северно од улазних врата, носио је надимак даскал ( учитељ ), јер он беше ту, у обновљеној Раваници, отворио школу. Из те школе изашао је велики број свештеника који се у својим записима хвале да су учили код даскала Стефана. Ова школа се одржала кроз цео XVIII век.
Такође, кроз цео тај век одржавала се и веза између манастира Раванице у Србији и Врдника у Срему. Када су 1739. аустрисјку војску потукли Турци, патријарх Арсеније IV Шакабента, који је био на страни Аустријанаца, био је принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају. Раванички монаси онда нађоше за добро да све манастирске ствари пренесу у Врдник.
У ратовима који су се при крају XVIII века водили у Србији с Турцима, братство манстира Раванице играло је врло значајну улогу. У манастиру је био главни стан брата Коче Петровића, по коме је и војна названа Кочина крајина. Априла 9.1788. главни стан Кочина брата беше снажно нападнут од Турака и тада је Раваница поново опљачкана, а ћелије спаљене. Године 1794. црква је поправљена и ћелије поново озидане.
Неке су оправке вршене и у Карађорђево и Милошево време.
Године 1833. је израђен и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манстира био Никанор Кнежевић, родом из Шибеника, пострижник манастира Крке ( умро на Св. Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара ).
Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Диониса Поповића - Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године ( од 1842 - 1864 ). Родом је био из Черевића у Срему, гимназију је завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и прво био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице.
Кнез Александар Карађорђевић одобрио је 1844. године да се манастир оправи о државном трошку. Манастир је оправљен и поокривен лимом. Године 1864. пробијен је пут од " Врела " код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. ( Дотле се у манстир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира ). На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, 1849. године подигнут је манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.
За време архимандрита Јосифа Гавриловића ( 1849 - 1905 ), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан " сокл " од црвеног тесаног камена.
Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице ( пуних 35 година - од 1908. до 1943. ). Он је препокрио цркву кад се 1919. године вратио из првог светског рата, у коме је учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на бившој манастирској економији " Бигар " у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. године величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943.
Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у XIX веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине, зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаметика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. На место дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камнеих кула.
Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Прозори су уоквирени богатом орнаметиком. Они су сви двојни, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се прелепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих, шупљих крстова изграђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове. Они су поређани око аркаде прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају луци, покривена су орнаметиком у облику шаховске табле, формиране од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаметика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља: цветови испреблетених стабала, палмете, грифони и слично.
Живопис Раванице је слабо очуван. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших данан у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су представљени кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном ( Високим ) и Вуком. Поред ктиторске композиције необично су врдне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници. Изнад светих ратника, нацртане су сцене из Христовог живота као и сцене Христових чуда испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једој зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих ферсака са овим мотивом у нашем средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у руци поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једнао, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живота. Зид којим је опасан град ( Јерусалим ) и зграде у њему појачавају декоративност слике.
У центалном кубету приказани су 16 старозаветних пророка.
На западном делу се налази, као и у осталим цркбвама ове епохе, Успеније свете Богородице. Многобројни медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем XIV века.
У тамници овог сликарства уочавају се извесни нови мотиви, карактеристични за ово доба ратова с Турцима и стрепње пред турском најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божија.
Као у архитектури и декоративним рељефима, тако и са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе, новог стилског правца у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а аутор није био исти. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица врсних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је убележио своје име на фресци једног светог ратника. Фреско-сликарство манатира Раванице својом тематиком је врло блиско једном делу живописа манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди, и циклус Великих празника у горњим зонама храма. У припрати, која је преплаљена у 18. веку, видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонаха Стефана.
Живописна орнаметика је у Раваници богато заступљена. Ње има на колнетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу тамбура... Заступљена је геометријска и биљна орнаметика у најразноврснијим преплетима. И орнаметика износи на видик уметникову тенденцију ка живописним контрастима. Лепота ових орнаметика управо и лежи у ефекту који чине контрасти боја.
Живопис припрате ( западног дозиданог дела цркве ) је из XVIII века. Ове фреске су највероватније радили зографи из Македоније. Од значаја је већ поменути портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је подигао ову припрату и обновио манастир. Он је насликан одмах до улазних врата, на западном зиду са северне стране. Од првобитног живописа из XV века очуван у припрати само лик Свете Богородице изнад улазних врата главног дела цркве.
У југоисточном углу припрате налази се гробница преподобног Ромила који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу манастира Раванице. Ова пећина је уништена приликом изградње железничке пруге Д. Ћуприја - Равна Река.
Од самог села Сења, манастир је удаљен око 600 m, а од града Ћуприје око 12 km, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске Ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприју ( затворити круг ), поред које пролази аутопут Београд - Ниш.
Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиче велике ларве као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара.
Значај и смисао Раванице од подизања до данашњих дана, без обзира на услове у којима се живело и радило у бити је остао исти - да буде узорна заједница духовног живота, манастир православног и светогорског типа, да у себи прикупља и негује и из себе расађује духовне вредности и достигнућа народа, да успоставља духовни континуитет у историји српског народа, преко кнеза Лазара још више допринесе чршћем повезивању српског народа, развијању свести да је без обзира на границе и међе један. Све ово, па и више од тога, Раваница је са својим братством и сестринством више од 6 векова чинила и чини данас. Она је била једно од светих места одакле је потицала и утврђивала се наша вера, наша писменост, наша слобода. Тиме што је истовремено и гробна црква кнеза Лазара, њен се значај само повећавао.
Свети Кнез није жалио средства како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је хтео да има склониште и за живота и псоле смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.
Само осам година после довршења Раванице, догодила се Косовска битка ( 1389 ) када је свети кнез Лазар погубљен. Тело светог Кнеза било је прво сахрањено у цркви у Приштини, после две године пренето је у Раваницу и у њој је почивало читавих 300 година.
После Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Тада су поједина утврђена места била жртве њиховог пустошења, а међу њима се спомиње и тврђава манастира Раванице. Забележено је да је Раваница паљена и пустошена 1398, 1427. и 1436. године.
После коначне пропасти српске државе ( 1459. ), Турци су подвргли општем пустошењу све манастире. Тада су поново опустошили и Раваницу и из цркве однели све сребро и злато које су нашли. Саму цркву - како сведочи један путописац из XVI века - нису дирали.
ОД 1687. ДО 1691, настали су за Раваницу тешки дани. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела.
Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем XVII века. По његовом запису, у пролеће 1690. године патријарх пећки Арсеније Чарнојевић са 37 хиљада породица морао је испред турске силе да бежи преко Дунава. Тада и монаси манастира Раванице узеше мошти светога кнеза Лазара и придружише се патријарху Арсенију. Ишли су четрдесетак дана док не приспеше у град Будим и ту, више Будима, населише се у месту званом Сентандреја. Ту се настани патријарх са епископима, монасима и многобројним народом. Раваничани подигоше у Сентандреји, близу дунавске обале, малу цркву и у њој положише мошти светог кнеза Лазара 1697. године, како пише Стефан Даскал, а раванички калуђери оставише Сентандреју и нађоше у шуми у Фрушкој гори пуст манастир Врдник. Они обновише овај манастир и покрише га, саградише од дрвета трпезарију и ћелије, а у цркви коју - за успомену на Раваницу - посветише Вазнесењу Господњем, положише мошти светога кнеза Лазара. Одвојени од свога манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају старој обитељи.
Чим је 1718. године утврђен у Пожаревцу мир између аустријског ћесара и Турака, једини од живих монаха раваничких који се био затекао у Врднику, јеромонах Стефан Даскал, зажеле да види своју негдашњу обитељ у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Припрата ( западни део цркве ) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознати ни место где су била врата. Те зиме јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије.
Овај јеромонах Стефан, чији се лик и данас сачувао у припрати, северно од улазних врата, носио је надимак даскал ( учитељ ), јер он беше ту, у обновљеној Раваници, отворио школу. Из те школе изашао је велики број свештеника који се у својим записима хвале да су учили код даскала Стефана. Ова школа се одржала кроз цео XVIII век.
Такође, кроз цео тај век одржавала се и веза између манастира Раванице у Србији и Врдника у Срему. Када су 1739. аустрисјку војску потукли Турци, патријарх Арсеније IV Шакабента, који је био на страни Аустријанаца, био је принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају. Раванички монаси онда нађоше за добро да све манастирске ствари пренесу у Врдник.
У ратовима који су се при крају XVIII века водили у Србији с Турцима, братство манстира Раванице играло је врло значајну улогу. У манастиру је био главни стан брата Коче Петровића, по коме је и војна названа Кочина крајина. Априла 9.1788. главни стан Кочина брата беше снажно нападнут од Турака и тада је Раваница поново опљачкана, а ћелије спаљене. Године 1794. црква је поправљена и ћелије поново озидане.
Неке су оправке вршене и у Карађорђево и Милошево време.
Године 1833. је израђен и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манстира био Никанор Кнежевић, родом из Шибеника, пострижник манастира Крке ( умро на Св. Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара ).
Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Диониса Поповића - Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године ( од 1842 - 1864 ). Родом је био из Черевића у Срему, гимназију је завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и прво био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице.
Кнез Александар Карађорђевић одобрио је 1844. године да се манастир оправи о државном трошку. Манастир је оправљен и поокривен лимом. Године 1864. пробијен је пут од " Врела " код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. ( Дотле се у манстир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира ). На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, 1849. године подигнут је манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.
За време архимандрита Јосифа Гавриловића ( 1849 - 1905 ), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан " сокл " од црвеног тесаног камена.
Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице ( пуних 35 година - од 1908. до 1943. ). Он је препокрио цркву кад се 1919. године вратио из првог светског рата, у коме је учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на бившој манастирској економији " Бигар " у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. године величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943.
Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у XIX веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине, зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаметика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. На место дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камнеих кула.
Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Прозори су уоквирени богатом орнаметиком. Они су сви двојни, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се прелепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих, шупљих крстова изграђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове. Они су поређани око аркаде прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају луци, покривена су орнаметиком у облику шаховске табле, формиране од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаметика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља: цветови испреблетених стабала, палмете, грифони и слично.
Живопис Раванице је слабо очуван. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших данан у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су представљени кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном ( Високим ) и Вуком. Поред ктиторске композиције необично су врдне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници. Изнад светих ратника, нацртане су сцене из Христовог живота као и сцене Христових чуда испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једој зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих ферсака са овим мотивом у нашем средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у руци поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једнао, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живота. Зид којим је опасан град ( Јерусалим ) и зграде у њему појачавају декоративност слике.
У центалном кубету приказани су 16 старозаветних пророка.
На западном делу се налази, као и у осталим цркбвама ове епохе, Успеније свете Богородице. Многобројни медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем XIV века.
У тамници овог сликарства уочавају се извесни нови мотиви, карактеристични за ово доба ратова с Турцима и стрепње пред турском најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божија.
Као у архитектури и декоративним рељефима, тако и са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе, новог стилског правца у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а аутор није био исти. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица врсних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је убележио своје име на фресци једног светог ратника. Фреско-сликарство манатира Раванице својом тематиком је врло блиско једном делу живописа манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди, и циклус Великих празника у горњим зонама храма. У припрати, која је преплаљена у 18. веку, видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонаха Стефана.
Живописна орнаметика је у Раваници богато заступљена. Ње има на колнетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу тамбура... Заступљена је геометријска и биљна орнаметика у најразноврснијим преплетима. И орнаметика износи на видик уметникову тенденцију ка живописним контрастима. Лепота ових орнаметика управо и лежи у ефекту који чине контрасти боја.
Живопис припрате ( западног дозиданог дела цркве ) је из XVIII века. Ове фреске су највероватније радили зографи из Македоније. Од значаја је већ поменути портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је подигао ову припрату и обновио манастир. Он је насликан одмах до улазних врата, на западном зиду са северне стране. Од првобитног живописа из XV века очуван у припрати само лик Свете Богородице изнад улазних врата главног дела цркве.
У југоисточном углу припрате налази се гробница преподобног Ромила који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу манастира Раванице. Ова пећина је уништена приликом изградње железничке пруге Д. Ћуприја - Равна Река.
Нема коментара:
Постави коментар