Путујући по Србији за време аустријске окупације, Феликс Каниц, краљевски угарски саветник, витез аустријског ордена Ф. Јосифа, носилац аустријске медаље за науку и уметност и многих других одликовања и звања, боравио је извесно време и у селу Сењу, о коме је оставио врло интересантан запис илустрован сосптвеним цртежима: „Сење-српски сеоски младенци“ и „Раваница, манастирска црква и рушевина тврђаве“. У свом делу он описује како је у селу Сењу локална управа у то време бирала кметове, како је у то време у селу Сењу било Влаха и Цигана који су били лопови и преваранти и како су се власти у Сењу бориле против ове куге зла, која и данас хара нашим крајевима. Да небисмо препричавали овако драгоцени текст објављен у његовој књизи „Србија-земља и становништво“, СКЗ, 1985. године (I књига стр. 286-292), овде је дат у целини.
...“Док сам се ја у Раваници бавио својим проучавањима из историје уметности, отенуто тихо Сење претворило се у бучан логор. На повратку сам тамо наишао на праве барикаде од кола пуних жена и деце. Живописне групе Срба и Влаха опседале су општинску зграду, па су пандури, који су покушавали да одрже неки ред, имали пуне руке посла док су нам направили пролаз кроз ту гужву. Параћински капетан ( срески начелник ), наочит човек препланула лица с енергичним цртама, поздравио ме је срдачном добродошлицом. „Па, како вам се допада у нашој земљи? Знам, дошли сте да се упознате с нашим животом и обичајима; то је лепо, и ја се надам да ће вам се и овде пружити прилика за то. Видећете како српски народ слободно бира своје кметове, како јавно и непристрасно судимо, а видећете и како смо спремни да преузимамо корисне новине и од других народа“. Ово последње му – призор се одиграо 1860. године – нисам узео баш дословно, јер ми нису била непозната говорења домородаца и немачких елемената, који су били носиоци културе и отпор који је пружан браћи по крви Србима из Мађарске, који су, налазећи се на разним високим положајима у држави, с великим успехом преносили својој новој отаџбини знања стечена „преко“. За домаће Србе они су, као и други странци, били „Швабе, који су дошли да им узму најбоља места, да се обогате, кују завере и сам бог зна на шта још све нису спремни. Немачки инжењер који овој земљи гради путеве, агроном испрека који оснива пољопривредне школе, (односи се на др Ђорђа Радића, првог доктора огрономских наука у Срба и оснивач пољопривредне школе у Србији – Пожаревац, 1872, Краљево, 1882. – и Црној Гори – Даниловград, 1875. Он је и први писац пољопривредних књига. Сматра се и претечом рада на хибридизацији кукуруза.) страни официр који израђује смртоносне метке – сви они имају да се боре не само против оних предрасуда с којима људи везани за старе навике и обичаје дочекују сваку новину, него и против оних с којима се дечекују странци уопште.
Ни присуство капетана у Сењу није било условљено само избором за локалне органе власти. Он је дошао да ауторитетом своје јавне функције пружи подршку окружном лекару при цепљењу деце доведене из околних села. Јер, лекар је више него ико други имао да се бори са дубоко укорењеним предрасудама; он се мора упуштати у борбу с противницима као што су Цигани, старе жене и непросвећени калуђери! Напици приправљени од пољских и шумских трава, свињска маст, воштане свеће и безвредне амајлије од воска или дрвета увек су јевтинији од кинина и других медицинских средстава, а уз трошкове за лекове долази још и издатак за лекара! Истина, у последњим деценијама стање се у том погледу нешто поправило. Али многи сељаци, па и варошани и сада још верују да се европски лекар у хирургији мање разуме него нека вешта баба или искусан стари ратник. Помоћ лекара они обично затраже, тек онда када се покаже да никакво бајање и мазање не помажу, кад на болесника смрт већ стави своју наумитну руку. И тада ће уцвељена мати рећи: Ето, ни „швапски“ доктор није могао ништа – или још нешто горе. Могуће је да су многи српски окружни лекари раније често на сумњив начин долази до својих диплома, али на неповерење наилазе и они који би у свакој земљи чинили власт своме позиву.
Материјални положај српских окружних лекара са платом од 2000 марака, уз обавезу да држе кола и коње и да све болеснике на својој територији бесплатно лече, не би био нимало завидан кад годишња путовања ради цепљења не би у знатној мери попуњавала празнине. На пример, у ужичком округује 1861. године број деце за цепљење достизао готово 6000, а то је при утврђеној тарифи од 60 пара по детету знатно повећавало приходе окружног лекара. Касније је тарифа смањена на 40 пара по глави.
„Видећете како српски народ слободно бира своје кметове“, рекао је капетан. Мржња и раздор испунили су од пре неког времена изглед мирне домове Сења. Гвелфи на једну, гибелини на другу страну! Овде стари кмет, озбиљан, сталожен старешина, тамо амбициозан претедент, који га сумњичи и напада, да би на крају он постао „први у селу“. Борбе великих република понављале су се у малом Сењу. Радор који је тињао био је зрео да избије на површину, па су завереници у доалску капетана видели прави тренутак да отворено нападну старог кмета.
У етнички сродној Црној Гори ове две групе би пред зградом општине чиниле величанствен призор. Али ово није био збор ратника какав сам видео у Црној Гори, недостајало је „свијетло оружје“, које ће Србин припасти само у свечаним приликама или на путовању; скуп је и поред све напетости носио чисто сељачки карактер. Само је капетан имао за појасом сребром украшене пиштоље и ханџар са шареном дршком; противничке групе су се окупиле у круг у чијем средишту је стајао он. Свака страна је изложила своје жеље и жалбе. Пошто су говорили најстарији људи из села, често с приличним узбуђењем, окупљенима се обратио капетан једним трезвеним говором у коме је „својој браћи“ скренуо пажњу на одговорност кметовског звања и објаснио да је влада увек спремна да да сагласност за смењивање недостојних кметова – само мора бити доказано да они то заслужују. Затим је са самоувереношћу неког искусног правника формулисао неколико питања упућених целом скупу. Пошто се из њих могу видети сеоски атрибути сеоских старешина у Србији, навешћемо нека од њих дословно. „Да ли је ваш кмет на разрезивању пореза на поједине куће поступао неједнако, да ли је у споровима испољавао пристрасност? Да ли је при одређивању запрега за потребе државе неку кућу оптерећивао више него друге? Да ли је своју кућу и куће својих рођака ослобађао обавеза да дају радну снагу за одржавање и градњу путева или их је заобилазио при регрутовању? Ни на једно од ових питања ви немате шта да кажете, а мене питате за савет! Па сами сте пресудили. Мислим да треба да задржите кмета кога сте већ проверили и не покушавате с неким кога још не познајете“.
Избор кметова био је тиме завршен. У току једног часа био је овде покренут и уређен један спор, који би се по нашим бирократским установама вукао бар годину дана. Па ипак, изгледа да је Србија незадовољна што тек има зачетке бирократије! Као да јој нису довољна искуства њених западних суседа. Већ има пуне руке посла да би обезбедила формализам који прети да уништи слободну самоуправу општина, округа и цркве. Каква штета што се са благодатима цивилизације у примитивне земље увлаче и њене изопачености. Судница, једна ниска одаја која се одликује одсуством и најнужнијег намештаја, али и прашњавих гомила аката, којима данас обилује и последња канцеларија у Србији, пунила се полако парничарима и радозналим посматрачима. Расправа је усмена, води се при отвореним вратима, ачесто и под ведрим небом. Поред капетана су седели његов писар и кметови суседних села. У судници је владала потпуна тишина кад су пандури увели првог оптуженог. Збуњено је бацио поглед на corpus delicti, на украдену овчју кожу стављену испред њега. Саслушавање сведока је помоћу тумача вршено на румунском језику, јер се Влах у Србији нерадо упушта у учење званичног језика. У препуној судници температура је постала неподношљива, па сам изишао да пресуду сачекам напољу и да на свежем ваздуху погледам народну ношњу на људима у окупљеној гомили.
Тераса пред зградом општине са које сам скицирао шарени призор пред собом постала је ускоро привлачна тачка за радзоналу гомилу. Мога пратиоца на овом излету, љубазног директора рудника Божића, засипали су питањима „зашто странац уписује лица и одећу“? Успело му је да убеди неколико девојака да им портретисање не само неће нанети никакву штету, већ да им то чак може служити на част; природна сујета је победила и неколико лепих жена се пријавило за ову част. Кад Србин једном схвати о чему се ради, он нам онда са својом урођеном оштроумношћу спремно излази у сусрет. Тако ми је пришао један старији човек и представио своју кћер са богатим украсом на глави и рекао: „Господине, можда бисте хтели да „упишете“ како се облаче наше невесте“? Уто пришао је и младожења, један нагиздан момак, који је изгледао много млађи од своје веренице. Тако сам добио групу која је обогатила мој албум једном сликом карактеристичне народне ношње.
Човек добија утисак да је смисао овог чудног украса на главама српских невеста у томе да им наговести тешки терет брачног живота у који ступају. Он се састоји од ружа направљених од сребрних новчића, од природног и вештачког цвећа, пауновог перја итд..., а све је то вешто причвршћено на огроман потковичасти венац од картона, који је окомито постављен на теме и тракама привезан испод браде. Овај „венчани венац“ „млада“ носи недељом и празником и целу годину дана, али у последњим деценијама почео је да узмиче у борби са модерном културом. Старији људи се сећају времена кад су на њему била учвршћена још и огледалца да би Евине кћери могле да се дотерују, шминкају или доводе у ред померене делове одеће. Није тешко закључити колико је овако тежак украс на глави отежавао сваки покрет.
Кад ми се младица приближила, поздравила ме је, трипут се дубоко поклонивши. Лице јој се зацрвенело под чудноватим теретом, десну руку је притом држала на грудима. Није био ред да јој ускратим уобичајено љубљење руке, нити да одбијем исти такав церемонијални поздрав при растанку. Даривао сам је паром сребрних минђуша, које је она примила захваливши се, али се убрзо поново појавила да би поклон узвратила једном белом марамом коју је сама везла и коју ми је, како је то овде обичај, прикачила на лево раме.
За то време је и кпатен завршио своју истрагу. Људи су тискајући се излазили из уског ходника и правили пролаз пандурима. Преступници су кроз гомилу пролазили оборених глава, са украденим предметом обешеним око врата или привезаним на леђима, што је код једног који је украо туђ воловски јарам изгледао веома необично. Они су упућени у Ћуприју да би тамо били предати окружном суду, који треба да изрече казну. Понекад се осуђеном пре ступања на издржавање казне допушта да среди све своје послове код куће или да се опрости од своје породице. Он се у таквом случају – ма како то могло чудно изгледати – пушта без пратње, на часну реч, а још чудније је да се врло ретко дешава да се кажњеник не јави у одређени час на издржавање казне. Са кажњеницима се поступа хумано – мајкама се допушта да поведу и своју малу децу којој је потребна њихова нега – обичај који би са много разлога могао нападати, кад он, с друге стране, не би сведочио о дубоко укорењеном осећању Срба за породицу, о коме је старије правосуђе и те како водило рачуна.
„Како видим, обојица имамо довољно разлога да будемо задовољни резултатима свог рада“, рече капетан прелиставајући мој блок са сликама, „а сад пођимо на ручак и задовољите се оним што нам је Бог дао“. А био је изварендан ручак. За уобичајеном киселом чорбом следиле су пастрмке, па онда печење и сир; вино, шале и здравице припомогли су да се некако изађе на крај с јелима која би се лакше поднела да је у њима мање паприке. Док је капетан разговарао с лекаром о припремама за предстојеће цепљење деце, посегао сам за блоком да бих ухватио црте овог човека који ми је тако брзо постао драг. Чим је то приметио, капетан је дохватио и припасао своју сабљу која је висила на зиду, а пиштоље и ханџар заденуо за широки кожни појас. Зар овај потез не говори довољно о тада још несмањеној љубави Јужних Словена према оружју?
„Још једну у здравље нашег милостивог кнеза Михаила. Нека би дао Бог да га ускоро можемо поздравити као краља Србије!“ узвикну капетан. „Да га Бог поживи на многаја љета!“ одјекнуло је споља из круга окупљених кметова и сељака, који су чули здравицу кроз отворена врата.Ту ми се први пут јасно обелоданила идеја којом је већ сада био надахнут српски народ. Доживео сам и њено остварење, мада не у лицу кнеза Михаила, пошто је његово настојање на успостављању старе српске државе било тешким ударцем судбине нагло прекинуто.
Недеља 06.09.2009. Рударски техничар Миленко Илић (44) из Деспотовца, на свом имању је направио јединствени парк у којем се налазе макете српских манастира.