Историја

СЕЊЕ И СЕЊАНИ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После пуча Душана Симовића, 27. марта 1941. који је себе незаконито прогласио председником владе; преторијански, јаничарски, самозвано почео да кроји капу држави, коју су милиони њених грађана својим великим жртвама и крвљу створили и ступања на снагу капитулације, 18. априла 1941. године, па до завршетка рата почетком маја 1945. године дешавао се на окупираном подручју Србије читав низ несрећа, које су тешко погодиле и народ и земљу. Од окупације па све до 22. јуна 1941. комунисти су мировали. За то време су, у ствари, били блиски сарадници окупатора који је био савезник Москве.У тој атмосфери могли су комунисти западне Србије да прославе 1. мај и да деле првомајски проглас ЦК КПЈ.
Ситуација се, као што је познато, изменила из основа 22. јуна 1941. године.Борбе које су почеле имале су више терористички него ослободилачки карактер.Почело је формирање партизанских одреда и њихово повезивање са четницима тада пуковника Драже Михаиловића.
Комунисти су, међутим, продужили својим путем. Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт они су, безобзирно газећи преко хиљаде жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију.
У Ћуприји је немачка власт 20. априла 1941. године формирала Команду места ( ОРТС команда ). Први командант је био Келер. Седиште ОРТС команде било је најпре у згради општине. Ова команда имала је 20 војника, док је једна друга знатно већа јединица била стационирана у фабрици шећера у Ћуприји.
У то време директор фабрике шећера је био Николић Д. Бора . Бора је био велики националиста и знао је какву политику треба да води. Запошљавао је избеглице у својој фабрици које су побегле од Усташког терора. Био је дописник листа „Ново време“, који је излазио свакодневно, а у листу су могли да се прочитају уредбе и друге одлуке владе, градских и општинских органа власти, говори Милана Недића и текстови анти-комунистичке садржине.
Од старих власти прихваћене су општинске управе и среска начелства то јест сви органи власти. Комесарска управа је била административно тело, које је само у мирним данима могло одговорити свом задатку.

Немачка команда је издала наредбу о понашању становништва. Ћупријска општина издала је наредбу да се изврши попис Цигана.
У листу „Ново време“ (бр. 35, 21. јуни 1941.) Б. Н. пише: „До пре неколико недеља у Ћуприји је било настањено, поред домаћих, још и око 60 породица тзв. руских Цигана тј. преко 300 лица. Ови руски Цигани имали су свог претседника. Последњих дана већина ових породица одселила се у правцу Београда. Сада их има свега пет породица, али и ове имају намеру да се иселе. Ако до тога заиста дође, онда ће у Ћуприји остати само око 200 домаћих Цигана.“
Уведен је такозвани „ полицијски час “ који је у почетку био од 19 часова до сванућа. Недуго затим, плоицијски час је продужен до 22 часа, а кретање за ђаке до 21 час, да би 26. јуна 1941. године немачка команда одобрила кретање грађанства до 22 часова. Путовало се само уз специјалне дозволе које је издавала Ортскоманда ( команда места ). Крајскоманда ( оружана команда ) налазила се у Јагодини. Формирана је фелджандармерија која је била потчињена Крајскоманди, али и Гестапоу. Имала је широка овлашћења да легитимише не само становништво него немачке војнике, официре и возила. У околна села у почетку Немци нису залазили, већ су слали жандарме и председнике општине да им саопштавају ситуацију у селу. Једино у случају ванредних догађаја у села су долазили фелдмаршали. Почели су да прикупљају податке о активним и резервним официрима, ређе подофицирима, а обичне војнике само у току операције. После успостављања власти нису их више звали. До 22. јуна 1941. године владао је у окупираној Србији ред и мир. Пуковник Дража Михаиловић и група која се била окупила око њега нису предузимали никакву акцију. До напада Немачке на Совјетски Савез били су мирни и југословенски комунисти. Од 22. јуна 1941. године почиње њихова активност. Неки од њих, иако интелигентни и идеолошки изграђени, веровали су да је тога дана почела светска револуција, због тога су одушевљено пошли у акцију. Од 22. јуна 1941. године комунисти почињу са својом акцијом која је имала разне видове. Мир на окупираном подручју Србије био је озбиљно поремећен. Авети хаоса и злочина биле су се наднеле над земљом.
У селу Сењу и околини партизански одреди из Јагодине и Параћина су започели крваве и подмукле нападе на српску стражу и немце, а народ гурали у катастрофу, беду и немаштину.
28. јула 1941. године партизани су основали Параћинско – ћупријски одред у којем је командир чете био Бора Петровић. У том одреду је биоло разбојника и пљачкаша, а један од њих је био Милосав Савић из села Лебане, у Срезу параћинском. Он је пре рата као окорели злочинац осуђен на доживотну робију, а за време рата је побегао и ступио у комунистичку банду Боре Петровића. Између оталог било је људи који су изван територије Србије и нису Срби. Банда је пљачкала и терорисала цео овај крај, вршећи саботаже и нападе на села. 2. августа извршава напад на Сењски Рудник и Равну Реку. Тај напад су преписали на Сењане који нису ни знали да такав одред постоји, а камоли да учествују у нападу. Око 40 лица из Сења је одведено у затворе у Ћуприју и Јагодину, одакле су пуштени после два месеца јер је утврђено да нико из Сења нема везе са Параћинско – ћупријским одредом. 21. септембра крвници Боре Петровића су упали у село Горњу Мутницу, а банду је предводио један официр за кога се тек када је погинуо по нађеним легитимацијама видело да се зове Јосиф Ерјавец.
29. августа 1941. године генерал Милан Недић је саставио своју владу. Четири дана након образовања владе, 2. септембра 1941. године, генерал Милан Недић се обратио српском народу једним говором преко радија: „Дошао сам на владу да спасавам народ да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору.Данас се врше обрачуни највећих светских сила. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи“.
Задатак српске своје владе генерал Недић је видео у томе да спасе језгро српског народа, који је тада био угрожен са свих страна.
На овом подручју почињу да се појављују и четници Илије Узелца. 1. септембра четници Илије Узелца су напали Недићеву стражу у Равној Реци, али су се убрзо повукли јер су дошли Немци из Ћуприје и блокирали Равну Реку.
Одреди Недићеве страже које су комунисти називали „ Недићевци “ били су распоређени у Сењском Руднику и Ћуприји. Основан је Ресавско-раванички одред, а командант је био Блашко Михајловић, војвода Кучајски. Командир одреда у Сењском Руднику био је Михајло Чачић, жандармеријски наредник, док је у Деспотовцу командир одреда био Коста Пећанац.
Партизани нису знали где се они тачно налазе, али на село Сење су гледали као на непријатељско гнездо. У ноћи, између 15. и 16. септембра партизани су демолирали железничку станицу у Сењу, уништили скретницу, покидали телефонске жице и украли новац из касе. Око 23 часова миниран је и срушен мост на шестом километру преко пруге Ћуприја – Равна Река. Саобраћај је био заустављен 4 – 5 дана. За Сењане и мештане из околине па све до Равне Реке, овај напад је био катастрофалан јер нису могли да обезбеде најосновнија средства за живот. Нико из Сења после овог мучког напада није хапшен и затваран јер је немачка власт већ била упозната да у Сењу нема партизана, већ долазе из околних крајева.
У јесен 1941. године Сењани су примили око 10 – 15 избегличких породица из крајева преко Саве и Дрине. Они су морали да напусте своја огњишта, јер су прогоњени и убијани од Хрвата усташа. Избеглице су у главном размештене код имућнијих Сењана. У Сењску школу су те године уписана и деца избегла испред терора усташа у Хрватској и Босни и Херцеговини.
И у манастир Раваницу су долазили калуђери са подручја тадашње независне државе Хрватске, да нађу мир и спас. Почетком 1942. године у манастир су примљени калуђери Венијамин Вукомановић и богослов Мирон Вуковић. Ту су смештена и деца избеглица.
У вези апела председника српске владе генерала Милана Недића и одлуке о смештају избегличке деце у Манастиру Раваници, као и о њиховом издржавању у Ћуприји је 15 августа 1942. године одржана конференција грађана ради извођења припремних послова. Конференцији је председавао заменик среског начелиника Брана Станковић, који је изложио циљ и дужност грађана да својим прилозима што више притекну у помоћ избегличкој деци. Поред Станковића говорио је и Живојин Голубовић, шеф станице и опуномоћеник Ресавско-раваничког четничког одреда.
Извесну суму новца за избегличку децу у Раваници, прикупили су и рудари из Сењског Рудника, коју су предали својим надлежнима.
Манастиром је у то доба управљао архимандрит Макарије Милетић ( од 1908. године ) рођен у Левчу. Човек одликован Таковским орденом, орденом Свете Ане и Светога Саве, је управљао Раваницом пуних 35 година. Управљао је манастиром када је одржан Видовдански говор 1939. године у Раваници, где је записана чувена беседа епископа Николаја Велимировића који каже: " Ми смо деца Божија. И људи аријевске расе којој је судбина доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемирили крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани. "
Захваљујући Макарију Милетићу, 28. јула 1941. године дошло је до споразума управе манастира Раванице и једне велике избегличке породице, која броји око 20 чланова, о закупу манасторског имања у наполицу и под закуп две манастирске воденице и једну кафану, у којој ће избеглице становати. Макарије је као старешина манастира са домаћином ове породице у начелу склопио усмени уговор што је одобрено и од браничевског владике господина др Венијамина.
Изасланици немачког и швајцарског црвеног крста су 28. октобра 1942. године обилазили избегличке домове и поред свега обишли и избегличку децу у манастиру Раваници, где је тада било смештено осамдесеторо деце. Захваљујући игуману манастира сва деца су потпуно обезбеђена. Изасланици Црвеног крста су били задовољни условима.
Током његовог управљања посебно је унапређена економија звана „Бигар“ која се налазила изнад мансатира на надморској висини од 751 метар. Током кратког боравка у Ћуприји, партизанска банда је ширила гласине да је он ухапшен и да се налази у затвору. По повратку из ћуприје затекао је економију „Бигар“ у јако лошем стању. Учинио је све да се стање мало поправи и у томе је много успевао.
Судбина архимандрита Макарија Милетића, управитеља манастира Раванице ће можда заувек остати тајна. Иако постоје записи да је архимандрит 10.11.1942. године ухапшен од стране немаца и одведен у јагодински затвор, где је остао до пред крај јануара 1943. године, а затим пребачен у логор на Бањици где је 24.02.1943. године изведен и стрељан у Јајинцима, по добрим делима која је чинио, могуће је посумњати да је све то комунистичка позадина.
На место Макарија Милетића дошао је Јеромонах Венијамин.
9. јуна 1942. године окружни одбор за народно просвећивање развио је врло живу акцију у целом Срезу раваничком. Велики број интелектуалаца, међу којима има и познатих националних радника, обишао сва села у срезу па тако и село Сење. На састанку је говорено о неопходности рада, реда и мира, као и о потреби моралне и националне обнове. Нарочито се упућивало на враћање српским традицијама, које су се показале као најздравија подлога народног живота. Исто тако наглашаване је свуда потреба побожности, поштовања старијег и избегавање свађе и неспоразума међу појединцима.
Овај савет Сењани су примили радо, тим пре што су се уверили да ова интелигенција не долази у село да тражи неке личне користи.
16. јануара 1943. године одбор за збрињавање избеглица у Срезу деспотовачком примио је од председника Српске владе армиског генерала Милана Недића, преко четничког војводе Блашка Михајловића, гардеробу да се поделе најсиромашнијим избеглицама у срезу поводом божићних празника.
За управника Дечјег избегличког дома у манастиру Раваници постављен је Душан Бижић, дотадашњи управник Избегличког дома у Врњачкој бањи, док је Велинка Цукић постављена за забавиљу.
Миливоје Јовановић, председник Сењске општине и припадник Ресавско-раваничког четничког одреда, свако јутро избегличкој деци у Раваници је слао свеже млеко.
Рад школе у Сењу није прекидан за време рата. Томе је у великој мери допринео и тадашњи управитељ Милан Лазаревић, родом из Горње Шаторње, затим учитељица Мара Тодоровић, Бисенија Пауновић и Милош Пауновић који је у извесном времену и сам био управитељ школе. Као управитељ, Он је школску читаоницу спојио са месном читаоницом, а ђаци су показивали велико интересовање уписујући се у великом броју у чланство, а добровољним прилозима су помагали читаоницу.
Акција на сузбијању пегавог тифуса као и других обољења спроводио се у Сењској основној школи. Срески санитарни референт др. Милош Шарић и општински лекар др. Јован Тодоровић обишли су село Сење и одржали популарна предавања народу о потреби спровођења хигијене. Ову акцију лекара помагали су и сеоски учитељи.





Бројно стање ученика (мушких, женских и укупно) као и имена учитеља-наставника, по годинама, дато је у наредном прегледу.

Школска година мушких женских свега Учитељи-наставници
1939./40.
1940./41.
1941./42.
1942./43.
1943./44.
1944./45. 154 130
142 147
124 120
111 108
90 92
119 107 274
289
244
219
182
226 М. Пауновић, Ђ. Јовић, Дар. Ђ. Петровић
Милош и Бисенија Пауновић (брачни пар)
М. И Б. Пауновић и Ђ. Петровић
Милош и Бисенија Пауновић
М. Пауновић, Мара Тодоровић, М. Лазаревић
Милан Лазаревић, управитељ, М Тодоровић и Б Пауновић
Овај период карактерише повећање броја становника у селу, пораст интересовања родитеља за школовањем деце и повећање броја ученика. Током рата број мушке и женске деце се изједначавао. Занимљиво је да за период од 1945. до 1956. године не постоји документација.
У децембру 1941. године Министарство просвете у време владе Милана Недића, доставило је школама нови наставни програм. У њему се изучавало само оно што је српско.
У вези са новим програмом штампани су и нови уџбеници ( само ћирилицом ): Буквар са читанком за I разред, Српска читанка за II разред, Српска читанка за III разред ( која је обухватала и грађу предмета Отаџбина и њена прошлост ); затим Српска читанка за IV разред ( која је поред српског језика обухватала и градиво из предмета Отаџбина и њена прошлост); па уџбеници Природа и човеков рад, за III и IV разред и Рачун и геометрија, за III и IV разред.
Током рата никада није било већег хапшења цивилног становништва од стране немаца, осим у случајевима када се знало да неко помаже у скривању комуниста или их сам скрива, напада немачку војску и жандармеријску и српску оружану силу. Један од већих не би се могло рећи хапшења већ привођења сељака из наше околине ( нема података да ли има некога из Сења ) њих 75 приведени су у ћупријску станицу због тога што је у селу Јовац на железничкој станици рањен немачки војник. Немачки војник је убрзо дошао свести и изјавио да се сам ранио. Одмах је стигла наредба да се свих 75 притворених пусте кућама. Из ове ситуације можемо закључити да немачка власт није схватила за озбиљно наредбу да „ за једног рањеног немачког војника, стреља 50 људи „.
Године 1942. преко Велике Мораве у Ћуприји и Параћину немачку окупациону власт заменила је бугарска. Граница је била на Великој Морави.
Почетком марта 1942. године жандармеријска и српска оружана сила владе генерала Милана Недића спајају се у нову оружану, квислиншку формацију „ Српска пољска државна стража „ – СПДС. Борила се против Народноослободилачког покрета. У више наврата имала је окршаје и са четницима Драже Михаиловића. Деловала је самостално, а током немачких операција под немачком оперативном командом. Свака станица СПДС била је појачана са око 20 наоружаних сеоских милиционера.
Године 1942. мошти кнеза Лазара су биле смештене у Војводини, у манастиру Врдник. У то време тај део Војводине био је припојен усташкој хрватској држави, а усташе харају и пљачкају Фрушкогорске манастире. Због тога су калуђери мошти кнеза Лазара сакрили у једну малу црквицу близу манастира и назвали је новом Раваницом.
Све то је било познато и властима у Београду, па је генерал Милан Недић затражио помоћ од Немаца да се мошти кнеза Лазара однесу на сигурно, у Београд. Немци су на то пристали и једна српска делегација, на чијем челу је био др. Радослав Грујић, познати црквени историчар, у пратњи немачких војника одлази у манастир на Фрушку гору да преузме мошти кнеза Лазара. Тада су, по ноћи, киши и дебелом блату мошти запрежним колима из скровите црквице пренете до немачког камиона и потом до Београда, где су смештене у Саборну цркву.
У Саборној цркви мошти кнеза Лазара налазиле су се до 1989. године, до прославе шест векова од боја на Косову, што је био и повод да се коначно врате у манастир Раваницу, ктиторску задужбину кнеза Лазара.
Овде је неопходно рећи да је захваљујући одреду Недићеве страже преко веза из Ћуприје 1943. године Сење увело електричну енергију.
Током 1943. године младићи из Сења су од стране командира Михајла Чачића који је припадао одреду Недићеве страже позвани на војну вежбу – мобилисани су. Вежбе су се обављале изнад Сења, а спроводили су их резервни наредници и поднаредници бивше југословенске војске. После обављених вежби сви су пуштени кућама, с тим да се на први позив обавезно и хитно одазову. У мају 1944. године младићи из Сења су мобилисани и одведени у Српску државну стражу више Сисевца, у месту званом „ Летовиште “. У јулу се чуло да су партизани већ надомак планине „ Буковик “, па је Српска државна стража сву војску из Летовишта, међу којима су били и Сењани, пребацилa на ову планину.
Велики број националиста и одреда из поморавског краја је тада дошао да се обрачуна са партизанима. СПДС је била смештена у Соко Бањи која ће, у случају напада комуниста на Соко Бању, пружити отпор.
26. јуна једна група комуниста стигла је до села Зубетинац и Бучје, 15 километара северозападно од Књажевца, где се сукобила са четницима и Српском државном стражом. Националне снаге успеле су да потисну комунисте ка планинама Слемен и Крстатац.
Ево како Миодраг Д. Пешић из Иванковачког корпуса описује ток поподневних борби, од кретања четника у јуриш:
Мој друг Вуле се у скоку пребацује напред, између два рафала. Устаје мајор Љубиша Терзић, начелник штаба, и тек што се придигао да се пребаци до једне букве, пада покошен. Метак је ушао кроз гушу а изашао кроз кичму, и моментално умире. Прилази му потпуковник Гогић, узима његова лична документа и сат, клече поред њега и заклопи му очи, док трешти свуда око нас. Пао је и Радиша, пушкомитраљезац и испустио своју “зорку” од које се није раздвајао ни када спава. Пронесе се глас да је недалеко од нас погинуо и мајор Ивановић. Поред мене, који сам такође лакше повређен, гину моји школски другови: Јовица Матовић и Драган Штајнер, син команданта Артиљеријско-подофицирске школе у Ћуприји. Рањен је и Пољак Станислав Раставицки из Лођа, Ђока Ерић из Ћуприје, а Милун из Сења, који је сат раније зграбио Радишину “зорку” коју је одувек желео, пада превијајући се од болова, придржавајући црева рукама. Погибе и Петар Бизетић из Ћуприје...
Борбе су трајале до 24. јула 1944. године. Четнички официри су извештавали: “Нико више неће да се бори... Људство бежи из свих јединица кућама...” Радило се о последњим већим снагама из корпуса Иванковачког, Варваринског, Ресавског, Тимочког, Крајинског, Делиградског, Млавског, Књажевачког, Чегарског и Нишавског међу којима је био велики број Сењана.
Било је пораза и са једне и са друге стране, тако да је тешко рећи да је неко овде победио. После рата, као и у многим другим случајевима, комунисти су дали више верзија битке на Буковику. У свакој драстично умањују њихове губитке.
Партизани су хтели да се освете Сењанима и 12. августа 1944. године на прузи Сење – Сењски Рудник, код две сестре нападају немце. При овом нападу предходно је размонтирана пруга, да би се воз сурвао у корито Раванице, а партизани су обукли униформе националних снага без ознака. Немци су пружали отпор док им није погинуо командант, а онда су се предали. Како Сење не би прошло некажњено, немац који је живео у ћуприји и био код немаца тумач је у договору са Недићевом стражом и Чачићевим одредом рекао команданту да паљење села изврши симболично јер је Сење село националиста и противник комунистичког отпора. Немачки командант је послао „ казнену експедицију “ на Сење која је поставила на прозоре две старе куће мало сена и запалила као и неколико стогова сена. Како су немци отишли, тако су присутни угасили запаљену сламу на прозорима старих кућа. Толико о паљењу села... Чак ни у овом случају немци нису стрељали 100 људи, а у питању је био Немачки командант који је био убијен.
Комунисти из околних крајева су после ове акције схватили да је једини начин да се дух и националност Сењана разбије изнутра тако што ће основати партизанску чету, баш у Сењу, од људи који живе у њему. Наиме, они су то покушавали од почетка рата али им није полазило за руком. Почетком 1941. године комунисти су убацили у Сење Живку Дамњановић и Миодрага Новаковића Џуџу како би учланили Сењане у КПЈ, али успеха није било. Чак и у извештају Живке Дамњановић пише: „ У Сењу се покушало са неколицином, али се није успело – они су остали необухваћени активним партијским радом “.

Почетком септембра 1944. године по први пут основана је тајно једна партизанска чета из Сења. Ову групу је организовало неколико њих из Сења, а онда су под претњом оружја још неколико момака из села убацили у чету која је бројала око 20 људи. Они са лаким наоружањем одлазе у Трговиште и прикључују се 23. бригади 45. дивизије. Након неколико дана у Трговишту формирана је 20. бригада. После тога извршен је напад на националне снаге код села Мириловца ( у срезу Параћинском ). У том сукобу јединица није успела, јер су је националне снаге уз помоћ немаца изненадиле и разбиле.
Од 20. октобра 1943. године до 18. септембра 1944. године савезници су широм територије Југославије бомбародвали градове и села. Та операција се звала „ Rat Week “, а одлуке о бомбардовању су долазиле од Титовог врховног штаба. Бомбе су небројено пута погађале Ниш, Никшић, Београд, Краљево, Чачак...
У недељу 16. априла 1944. године на Ускрс бомбардован је Београд. Разорен је исто, ако не и више, као 6. априла 1941. године. Живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана. Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана. На једној великој бомби, која случајно није експлодирала, Београђани су открили руком исписану поруку крупним ћириличним словима: „ СРЕЋАН УСКРС “. Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије. Новообучени партизански пилоти су добро знали кога и зашто бомбардују.
26. априла 1944. године Радио – Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.
Почетком 1944. године априла и маја почело је учетсало бомбардовање железничког моста на Великој Морави и околним местима Параћина и Ћуприје од стране савезничке авијације ( Америчке и Енглеске ). У Сењу је тада било страха код људи, јер су неке бомбе падале на ивицу села. Тада је много пољопривредних добара уништено, а несташица око хране је увек била присутна. Та савезничка војска која је дошла да „ спасе “ српски народ је разорила Ћуприју и нека околна села.
У петак 11. августа 1944. године организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Тих дана на мети је поново била Ћуприја. Бомбе падају по беспомоћним српским градовима и селима.
После систематске ваздушне инвазије западних савезника, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања немаца, Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника, чиме је почело следеће касапљење и пљачка Србије од стране комуниста.
Већ око 5. окотбра 1944. године се причало да су руске трупе веома близу, што се показало тачним. Руси су наступали са истока и југа. У то време је Михајло Чачић са својом четом отишао у Сењски Рудник под оружјем да преговара са руским пуковником Царевим. После преговора се вратио у свој логор у Летовиште. Међутим комунисти су већ окупирали село Сење и убрзо чули за овај догађај. Михајла Чачића су представили у најгорем светлу и својим лажима су убедили руског пуковника да га ухапси, што је овај то и учинио. Михајло Чачић и његови људи су под стражом одведени на пијацу у Ћуприји где су их банде комуниста дочекале каменицама и моткама. Касније су од истих осуђени и стрељани.
После овог немилог догађаја комунисти су наставили са својим терором и почели су да хапсе српске националисте из Сења. Због сарадње са немцима оптужени су и осуђени: Миливоје Јовановић Чупа, Душан Живковић, Коста Гркић, Божа Стојадиновић Гоља, Драга Богдановић, Драгиша Тодоровић, Душан Рајић и Драги Стојановић. Станоје Андрејић никада није пронађен.
Од партизана су због сарадње са немцима стрељани: Радомир Стојадиновић Гоља, Милан Николић Гане, Лима звани Трчан, Слободан И. Николић, Радојко Јовановић Шарка, Божидар Стојановић Гуља, Никола Гркић, Паун Маргарановић ( из Бигренице ) и Радомир Лукић.
Породица и родбина наведених људи је имала великих проблема и доживљавала непријатности од комунистичке власти. Многе су позивали на информативни разговор, тукли и малтретирали, називали их погрдним именима. До посла су тешко долазили, а они који би и нашли неки посао били би на најнижем положају.
Комунисти су наставили свој терор над цивилним становништвом. Село Сење не само што је запостављено, већ се ишло на његово разбијање, претварања у привезак градовима и избор јефтине хране, сировина и радне снаге за град и индустрију. Сељаци су стављени у положај грађана другог реда. Разним законима, реорганизацијама и прописима одузета им је самоуправа – укинуте су им општине, самосталне земљорадничке задруге, наметнуте су им високе цене свега што су морали да купе за живот и рад, а држане ниске цене пољопривредних производа. Другим речима све је чињено да млади оду са села.
У Сењу се за време рата током целе године упражњавао пост средом и петком, затим велики пост, пост за причест и слично. Тако је било све до окотбра 1944. године када је основан први „ народно – ослободилачки одбор “, а председник одбора је био земљорадник Марић Чедомир. После другог светског рата редовно упражњавање поста је изгубило значај, јер је утицај цркве био слабији од утицаја комунистичке власти.
Многи су престали да примају свештеника у кућу, да би светио водицу. Многи су се плашили комунистичке власти која на славе није гледала благонаклоно, а некад је деловала и репресивно. Старији људи се славе нису одрицали, услед чега је долазило до сукоба са синовима који су били чланови комунистичке партије и нису смели да славе по директиви иначе су искључивани. Распадом савеза комуниста 1989. године страхови су престали и многи су се вратили старој слави.
Комунистичке власти су забраниле литије и записе. Литије су ношене трипут и обнављани записи. Литије се носе да би била родна година, а запис ( урезивање крста на стаблу неког старог дрвета ) уз освећење свештеника.
Неопходно је овде рећи да је запис пагански обичај. Пагани су веровали да у великом дрвету ( храсту или неком другом ) борави Световид ( Свети Вид, врховни словенски бог ) и због тога су га поштовали. Испод храста су одржавани и сабори, одатле се полазило у ратне походе и слично.
У Сењу су литије ношене и записи прављени ( обнављани ): на Марков дан, о светом Илији и на други дан Ускрса. У пољу литија је ношена у Подујевац, затим код „ брестова “, између којих је био бунар, на имање Алексића, а одавде се враћало испред села у општинско двориште, где се налазио велики дуд са каменим столом и гвозденим крстом. Ту се одржавала завршна свечаност и славље, док је почетак био у манастиру Раваници, где је обављено богослужење и народ је, на челу са онима који су носили црквене барјаке и иконе, пре него што је пошао у поље трипут обишао око цркве.
Ношење литије све до 1991. године било је забрањено, стабла записа посечена, а сто са гвозденим крстом уништен. Сењани причају да су они који су посредно или непосредно у томе учествовали доживљавали породичне трагедије, изгубили су живот они или неки члан њихвове продице. Данас се литије и даље носе.
После другог светског рата у самом манастиру дошло је до поремећених односа међу појединим монасима јер братство манастира није желело да сарађује са комунистичком влашћу. Због тога је тадашњи владика браничевски Венијамин 11. октобра 1946. године одлучио да манастир на управу прими игуманија Јефимија ( Мићић ), настојатељица свете Петке. Она је то и учинила 31. октобра 1946. године на дан Светог Луке, од ког дана је Раваница женски манастир. Манастирска слава је Спасовдан.
После рата је манастир био прилично запуштен: обавезе при откупу жита велике, земљиште аграрном реформом сведено на максимум. Поред тога представници комунистичке власти одбијају да помогну, негде чак и одмажу. Као пример лошег односа наводи се случај када је сетра Агрипина отишла послом председнику општине, а он јој добацио: „ Док сам жив, борићу се против Вас “, на шта му је она одговорила по хришћанском: „ А Ја, док сам жива, борићу се да Вам добрим вратим “.
Данас, где се налази игралиште ("Ф.К. Полет") са леве стране је био манастирски шљивар и школска башта, а после рата је ова земља одузета, испарцелисана на плацеве за изградњу кућа, који су додељени комунистима.
Колико је имања манастира Раванице уништено после 1945. године, говори и податак из 1959. године када је Јужним кучајем прошао Јосип Броз Тито. Он се зауставио на Брезовици где постоји и слика како седи на душеку на надувавање, док је окружен својим комунистичким зликовцима и слугама, који седе у својим угланцаним "карираним" оделима, наравно на голој трави. Овом зликовцу се предео толико допао да је донета одлука да се на локалитету Валкалуци оснује ловиште за јелеснку дивљач, и то на отетом имању манастира Манасија. Колико је шума манастира Раваница уништена открива инжењер Витомир Рудолф из Сењског Рудника у новинском листу ( 5. март 2008. год., Недељни телеграф ). "Уз помоћ тадашњег директора Шумског газдинства, 1963. завршена је ловачка кућа. Од тада је Петар Стамболић с генералима био стални гост, а локалне власти су им увек биле на услузи. Стамболић је овде, на Ђурђевој стражи, подигао партизански устанак, па је сентиментално био везан за овај крај. Властима у Деспотовцу обећао је да ће простор у којем је подигао устанак издвојити из целине која припада општини Ћуприја и припојити га Деспотовцу. И заиста, ускоро је створена општина Сењски Рудник и припојена Деспотовцу. Убрзо је никао војни полигон и почеле су муке за народ овог краја, иначе познато четничко упориште - открива Рудолф."
Данас и даље војска одлази на Пасуљанске ливаде и тако угрожава безбедност овог краја и ако је према уговору из 1972. године закуп овог земљишта потписан на коришћење 30 година.
Све до 1950. године школска слава је била Свети Сава. Славски колач и славу одржавао је сваке године један од ученичких родитеља. Променом политичког система дошло је постепено и до промене погледа на ову школску славу, која је била дуго забрањена од комунистичког система. Од 1992. године овај дан је у школама поново свечано обележен.
ОВАЈ ТЕКСТ ЈЕ НАПРАВЉЕН НА ОСНОВУ ЛИТЕРАТУРЕ КОЈУ ПОСЕДУЈЕМО И ЗАХВАЉУЈУЋИ ЊОЈ ПОКУШАЈ ЈЕ БИО ДА СЕ РАЗОТКРИЈУ НЕКЕ ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ТОГ ПЕРИОДА...
ЛИТЕРАТУРА:
Богомир М. Михајловић – Сење и Манастир Раваница, Библиотека „ Хроника села “ Београд 1994.
Богомир М. Михајловић – 160 година школе у Сењу 1839 – 1990, Сење – Ћуприја 1999.
Десимир М. Милосављевић – Јовац и Дворица села Великог Поморавља „ Хроника села “ Београд 1999.
www.partizanskizlocini.mojblog.co.yu
www.svetskirat.org
www.pogledi.co.yu